Leti vreme, a letim i ja zajedno sa njim.
Brzinom munje trčim kroz dane pune obaveza, jedva stižem da se osvrnem i pogledam šta sam uradila za sve ove godine.
„Ala si brza!“, reče mi danas jedna koleginica.
„Mora se. Takav je i život.“, odgovorila sam kroz šalu. Samo par trenutaka kasnije postala sam svesna istine u tim rečima.
Nije prošlo mnogo sekundi, koleginicu sam već izgubila iz vida. Kažu da tako možemo da izgubimo bilo šta, a da ni ne primetimo.
Hodala sam kao gazela kroz gužvu u Knez Mihailovoj, razmišljajući jedino o tome na koji način što pre obaviti sledeće na spisku današnjih obaveza.
I evo, pao je mrak i došao je jedan od retkih momenata kad mogu da se opustim i odlepršam u svoj svet mašte. U svoju Zemlju čuda.
Pitala sam se prvo šta da radim sa sobom. Da li da čitam? Ili gledam seriju? Film? Možda da uzmem da crtam? Toliko je toga što volim da radim, a nemam dvoljno vremena za sve. Sela sam i uzela da namažem nokte kao svaka prosečna žena. Eh… Koliko je teško doneti tako banalne odluke! Šta raditi u slobodno vreme? Pretpostavljam da je to zato što čovek na ovom svetu ima sve manje i manje slobodnog vremena, a kada ga ima prosto ne zna šta da radi sa njim. Ne bih znala reći da li je to do 21. veka ili je tako samo u nekim državama među kojima je, igrom slučaja, i naša.
Zamislila sam se i u jednom trenutku iznenada dokučila kako mnogi rade na tome da bi uspeli da odu preko, a ja radim na tome da ne moram nigde da idem. Radim na tome da mogu da budem zadovoljna u zemlji u kojoj sam rođena. Međutim, plašim se da je trud uzaludan.
Svakim danom sve više i više sam primorana da radim i dolazim u kontakt sa različitim profilima ljudi. Sve sam manje u mogućnosti da biram kakvo će mi biti okruženje. Što manje mogu da utičem na to koga ću da slušam, a pored koga da se isključim, sve više shvatam koliko me guši ta zatucanost i totalna otupelost ovog našeg društva. Još uvek nisam u stanju da ne reagujem na neumesne komentare, još manje na glupa pitanja. Nekada sam stalno ponavljala kako glupa pitanja ne postoje. Ipak, neki ljudi su uspeli da mi dokažu da nisam bila u pravu.
Razmišljam… možda je do mene. Možda samo ja ne mogu da shvatim ovaj današnji svet. Moguće da sam kao mala previše često odlazila u svoj unutrašnji svet u kome sam svakodnevno pronalazila neopisiv mir. Ali ja znam da nisam jedina takva. Ima nas još koji se borimo da nas ne proguta masa. Trudimo se, dajemo sve od sebe da se uzdignemo i, pored sveg nezadovoljstva koje vlada, ne skrenemo u slepu ulicu.
Ako treba, spremna sam i da stanem ne minut da predahnem. Možda mi se baš u tih par udaha i izdaha ukaže put do mesta na kakvom se okupljaju ljudi širokog uma, a onih kojima je vid ograničen kao konjima na trkačkoj stazi ima taman toliko da se održi ravnoteža u univerzumu.
Izvor: Pomahnitala Sova